Познати Узелци

Милка Узелац (1922 - 2002).

Милка Узелац на наступу у 
Сарајеву 1971. и освојеном 
првом мјесту.

Милка Узелац је рођена 5.6.1922. у селу Петров Гај у некадашњој општини Омарска (данас приједорска) у породици Адама и Саве Богдановић. Милкин отац Адам је био богат човјек са пуно земље, коју је чак поклањао својим најамницима да саграде себи дом. Адам је убијен пред почетак 2. св. рата под непознатим околностима, тако је Милка као дијете остала без оца а мајка се преудала у породицу Татиће.

Милка је имала још три сестре и брата који је погинуо у рату (највјероватније као сеоска стража, иза себе је оставио 6 синова).

Недуго затим оћух Татић је погинуо у рату, тако да се милкина мајка преудала по трећи пут за Обрада Максимовића из Буснова и довела је као пасторче у Буснове.

Ту је Милка упознала Нилолу Узелца из Марићке, који је као најамни радник дошао у Буснове на чувању стоке, радио је само за храну.

Никола је имао 17 а Милка 24 године кад су се узели. Милка се у то вријеме доста касно удала, јер је имала момка који је погинуо у рату и никад није пронађен. (Мислим да му је Милош било име), Милка га је толико вољела да се није хтјела дуго удавати безобзира на многа убјеђивања. Имала је његову слику читав живот, и сад у њеном одјелу у одавно напуштеној кући се налази та слика у џепу. Ђед Никола је знао за ту слику али никад ни ријеч није рекао.

Никола и Милка су започели заједнички живот са 4 дулума а радом и трудом су дошли на 64 дулума и изродили 3 сина.

Милка је била самоук и народни човјек и како кажу "што очи виде, руке направе". Знала је свашта направити: натке за ткање, љестве за млијеко, мреже за рибу, плетене шешире,гусле.... а међу многим стварима је и тамбура од које се није одвајала. У то вријеме кад је тешко било доћи до тамбуре, Милка је то сама правила па дјелила људима а дешавало се да је на неким весељима момци и отму тамбуру али она опет направи нову.

За Милку Узелац и њену свирку и пјесму на тамбури, готово да није било приједорског села да нису чули, вољела је да иде на разна, весеља, прела, зборове али исто тако да угости са разним добротама из своје куће и да прави посјела код себе, наравно уз обавезне збуке козарачке тамбурице.

Сваке зиме у кући под фењером је било капање и картање, долазили су из свих околних села: Криваја, Томашица, Марићка, Ракелићи... да се такмиче. Милкина парола је била "ко не даје, неће ни добити", зато кад год је требало орати, копати људи су молили да дођу помоћи.

Причало се "ако нема Милке, нема ни приредбе ни весеља" тако је доспјела и у медије. Почеле су да се организују сеоске тамбуријаде, гдје је узимала прва мјеста.

Милка је наступала и у емисији знање-имање, коју су организовале ТВ Сарајево и ТВ Београд. Тако је у наступима села на изворним инструментима одњела прво мјесто у Сарајеву 1971. године.

Чланак из 1984. године.

Ако се тако може назвати, али овакву би свако себи пожелио.

2002. године, на покривању куће у приједорском насељу Чиркин Поље, међу 600 људи била је и Милка. Играла је коло а онда кад су сви сјели повела је пјесму "Пјевај ујко, пјевај роде, дај сестрићу разоноде" и цијели сто је наставио, сви су прихватили пјесму и пјевали неколико минута док нису сватили да Милке више нема ту, и да је издахнула оног трена кад је повела пјесму и уз пјесму испраћена.

Задњи пут развеселила народ, и отишла онако како је и живјела у пјесми и весељу.

Колико је губитака и тежине било у њеном животу а опет толико воље и такав јак ментални склоп. И што би укратко изјавила бака Милка у једним новинама из 1998...

"Живот је кратак, још га не проживи у весељу, боље да те није ни било".

Чланак из 1998. године.

*

Срђан Узелац (1913 - 1944).

Комадант партизанских јединица и народни херој Југославије.

Рођен је 2.децембра 1913. године у Брињи код Оточца у богатој трговачкој породици. Посље основне школе, завршио је пет разреда гимназије а онда су га родитељи послали у богословију коју је учио у Цетињу и Сарајеву. Истовремено његов отац је почео да гради цркву у Брињу. Умјесто да се образује у свјештеника, Срђан се укључује у рад лијево орјентисаних организација те напушта богословију. Посље тога се запослио као чиновник у Београду. Посље Априлског рата, који га је затекао у војсци, вратио се у родно мјесто.
У свом селу се придужио припремама за оружани устанак. Јула 1941. отишао је заједно са два брата и наставио рад у околним селима, посебно се ангажујући на формирању партизанског логора, као првог облика организације устаничких снага у том крају. Тада је био изабран за комаданта једног таквог логора на брду Панос. Убрзо постаје члан Комунистичке партије Југославије. Учествовао је у нападу на Жуту Локву 26. августа 1941. године, а затим у одбијању напада усташа на логор у Паносу.
Када је септембра 1941. образован Котарски комитет КПХ за Бриње, Срђан је био изабран за члана комитета. На позив Марка Орешковића члана Централног комитета КПЈ, дошао је на подручје Коренице. Тамо је са групом бораца из Шкрапа, напао италијанске војнике на Погледалу код Коренице. У току октобра, група је уништила два воза на жељезничкој прузи код Капеле, те напала италијанске снаге у Рапајину кланцу, на путу Оточац-Сењ.
Децембра 1941. Срђан је био постављен за командира новоформиране Брињске партизанске чете, а у прољеће 1942. чета је формирана у Брињски батаљон ''Љубица Геровац'' а Срђан постао њен комадант. У току љета 1942. батаљон је заузео Криви Пут и Подубило, те доприњео заузимању Модруша.

Биста Срђана Узелца у Врбовском. 

Када је у јесен 1942. године формирана Прва приморско-горанска бригада, Срђан је постао замјеник комаданта бригаде. Касније је вршио дужност комаданта Пете оперативне зоне Хрватске, а затим се налазио на дужности у Осмој кодрунашкој дивизији. Главни штаб НОБ и ПО Хрватске поставио га је 30. марта 1944. за комаданта Прве ударне бригаде Тринаесте приморско-горанске дивизије. Бригада је под његовом командом водила успјешне борбе код Прокика, Бриња, Кривог Пута, Тужевића, Алана на Капели, код Босиљева, Делница и Цриквенице.
Након што су Тринаеста приморско-горанска и Петнаеста словеначка дивизија заузеле Босиљево, Срђан је по задатку Штаба Тринаесте приморско-горанске дивизије кренуо са два батаљона према Врбовском. У току покрета према Босиљеву, групу је 1. јула 1944. изненада напао један усташки батаљон код Стубице, недалеко од Врбовског. У том је сукобу погинуо Срђан Узелац.
Указом  Президијума Народне скупштине ФНРЈ, 5 јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.

*

Милојко Узелац ''Тарас'' (1896 - 1946).

Жандамеријски  капетан  I. класе.

Комадант обавјештајног одјељења ЈВуО и један од првих 26 официра који су подигли устанак на Равној Гори 1941.  

Рођен је 1896. године у Зрмањи код Грачаца. По избијању Првог свјетског рата, га мобилишу у Аусто-угарску војску те као водника 26. домобранског пука шаљу на Источни фронт према Русији у Буковину. Као и већина Срба није желио да се бори против Руса под командом Аустро-угарске монархије, те чим добија прилику пребјегава на руску страну и прикључује се Добровољачком корпусу, којег сачињавају Срби и остале националности са простора Југославије који су прешли на страну Атанте. Убрзо се Тарас из Русије пребацује на Солунски фронт гдје учествује у биткама против бугара на Добруџи 1916 године. и у пробијању Солунског фронта 1918 године. 

Посље ослобођења Југославије, опредијелио се за жандамеријску службу и пред почетак Другог свјетског рата радио као командир жандамеријске чете у Винковцима.

Тарас дешифрује заробљене непријатељске документе (у средини).
Село Прањани 31. август 1944.

Након Априлског рата и окупације Југославије, Тарас се прикључује Дражи Михајловићу у првим данима отпора на Равној Гори, те постаје комадант обавјештајног одјељења и један од најјповјеренијих  дражиних људи. Надимак је добио по Гогољевом роману ''Тарас Буљба'' Током рата учествује у многим борбама против њемаца и усташа, од Дервенте преко источне Босне и Србије. На крају рата 1945. године и преузимања власти од стране комуниста, Тараса заробљавају јединице КНОЈа, гдје у затвору проживљава многе тортуре, понајвише зато што је био дражин најоданији човјек који до краја живота није желио да одбаци Дражу за свог комаданта. Умро је 1946. године у затвору у Сремској Митровици.

У серији ''Равна Гора'' лик Тараса глуми познати глумац Милорад Мандић Манда.

*

Миле Узелац (1913 - 1987).

Комадант партизанских јединица.
Генерал - потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Рођен је 1. децембра 1913. године у селу Црна Власт код Оточца у земљорадничкој породици. Посље завршетка основне школе, почео је да учи трговачки занат али га је напустио и ступио у Пјешадијску подофицирску школу, коју је завршио у Билећи 1931. године а 1940 године је завршио Ваздухопловну падобранску школу у Панчеву. Као подофицир постаје симпатизер КП Југославије. Избјегавши заробљавање у Априлском рату 1941, вратио се у родно село те укључио у оружани устанак у селу. Након избијања устанка у Лици, сељани су га изабрали за командира села. Ускоро постаје командир партизанског одреда ''Огњен Прица''. Септембра 1941, учествује у неколико напада на италијанске јединице, што су били први напади на италијанске фашисте у Лици. У новембру 1941. одред је пребачен у Косињ, гдје уништава пилану која је радила за окупатора те руше воз на жељезничкој прузи између Врховина и Госпића. Глави штаб НОП Хрватске, поставио је Узелца децембра 1941. за оперативног официра Штаба групе НОП одреда за Лику. Приликом напада на италијанске војнике у Кореници, почетком 1942. био је тешко рањен. Крајем 1942. ГШ НОБ Хрватске поставио га је за комаданта Друге бригаде Шесте личке дивизије.
Током Четврте непријатељске офанзиве 1943, са бригадом је затварао правце Госпић-Бунић-Врховине-Кореница, чиме је италијанским снагама онемогућен брз продор на слободну територију Лике. Маја 1943. постао је начелник Штаба Шесте личке дивизије и руководио борбама јединица на подручју Лике и Босне. Крајем фебруара 1944. постаје комадант Двадесете далматинске дивизије. Под његовом командом дивизија учествује у завршним борбама за ослобођење Далмације.

Мјесто вјечног починка на градском гробљу у Ријеци.

У овим борбама, он и његова дивизија је посебно похваљена од Врховног штаба због заслуга за ослобођење Книна. Почетком 1945. године, Узелац је постао начелник Штаба Једанаестог хрватског корпуса. Посље рата завршио је вишу војну академију ''М.В.Фрунзе'' у Совјетском Савезу и Оператику више војне академије ЈНА. Био је комадант дивизије и корпуса а извјесно вријеме је радио у Генералштабу ЈНА. Пензионисан је чину генерал-потпуковника 1966. године. Умро је 29. јуна 1987. године у Ријеци.
Носилац је партизанске споменице 1941. и осталих високих југословенских и страних одликовања, међу којима је и Пољски партизански крст, Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

*

Симо (Дане) Узелац (1910 - 1941).

Инжињеријски подпоручник ЈВуО и један од најјчувенијих четничких комаданата.

Рођен је 1910. године у Студенцима код Перушића у Лици. Био је одликован Карађорђевом звијездом са мачевима IV. реда. Припадник четничког одреда ''Смрти''.

(детаљнија биографија још није у потпуности позната).

Посљедни ратни дан Симе Узелца и његова погибија.

Након ослобођења Горњег Милановца и Чачка, четници овог пута у сурадњи са партизанима нападају Краљево. Симо је возио заробљени њемачки тенк те прошао непријатељу иза леђа са којега је из куполе тенка бацао бомбе на њемачке војнике (јер у тенку више није било граната).

Тако се Сима са групом четника пробио у центар Краљева. Током борби за Краљево, гине комадант Јеличког четничког одреда поручник Јован Бојовић, посље чега се његови борци почели повлачити осуђујући издајство партизана који су требали Краљево да држе у окружењу док четници воде борбу у граду. Те изненадним повлачењем партизана без борбе, њемцима стиже појачање те се тако четници налазе окружени у граду. Четници у граду прелазе у заштитничку борбу под командом Симе Узелца који је био рањен, наредник Милутин Јанковић је покушао да га изведе из борбе али Узелац је то одбио, остао  је у граду и погинуо са још 250 четника 1.11.1941.године. 

Симо се спомиње у четничком десетерцу ''Над краљевом жива ватра сева''.

                                                                                *

George Uzelac (Џорџ Узелац) (1921 - 2011).

Амерички маринац и ратни ветеран.

Џорџ је рођен 30. априла 1921. у америчком мјесту East Moline, савезне државе Илиноис, породици српских емиграната Николе Узелца и Маргарет Буковац.

Служио је у америчкој војсци на Филипинима у 36. пјешадијском пуку у вријеме када су Јапанци напали на то подручје. Учестовао у 6 војних акција на јапанске снаге док није 6. априла 1942. заробљен. 
Успио је да побјегне из ''Батанског марша смрти'' али је поново заробљен након пада острва Корегидо (Corregidor Island) 6. maja.
Након јапанског повлачења са острва, Џорџа пребацују сјеверно од Јапана на путујући логор-брод ''Slave Ships.'' који је превозио савезничке заробљене војнике на присилне радове, гдје је био приморан да ради у рудницима олова и цинка. У заробљеништву је провео три године, четири мјесеца и 21 дан у нехуманим условима. Након капитулације Јапана, провео је седам мјесеци у болници а посље поново регрутован. Оженио се Rose Marie DeDoncker 6. maja 1946.
Повукао се из војске 1. августа 1959. након 20 година службовања. У посље ратном времену је отишао у Србију и радио неко вријеме у Београду као преводилац и врбовао студенте за универзитете у Аризони. Заслужан је за изградњу првог модерног голф-терена у Кореји и регрутног центра у Fort Bragg, Каролина. Добио је око 15 медаља за разне заслуге.
Са породицом се вратио у Quad-Cities гдеј је радио као продавач некретнина и као обезбјеђење у мјесту Rock Island Arsenal, управљао је фирмом Uzelac's Pool Hall (монтажа базена) током 60-тих и раних 70-тих. У пензију је отишао 1982. Џорџ је био страствени играч голфа и спортски ентузијаста, члан ветерана ''Америчка Легија'' и члан удружења инвалида-зорабљеника ратова. Имао сина и ћерку, десет унука и 7 праунука.
Умро је 2. септембра 2011. у болници у Trinity Pathway Hospice.

*

Милан Уелац ''Емил'' (1867 - 1954).

Ваздухопловац и генерал Ратног ваздухопловства Аустроугарске, Краљевине СХС и НДХ.

Милан Узелац је рођен 26. августa 1867. у Комарну у Мађарској, где му се отац аустроугарски официр затекао са службом. Основно школовање и реалну гимназију је завршио у Карловцу, а потом и Техничку војну академију у Бечу. Почео је војну службу у Аустроугарској монархији 1888. години, после завршетка војне академије. У току службовања и Пули, Трсту и Задру, унапређен је у чин поручника, а затим и капетана. У чин капетана 2. класе је унапређен 1898. године, а две године касније је као Генералштабни инжењер корпуса пребачен са службом у Клагенфурт где је 1908. постао мајор. Захваљујући самопрегорном раду 1. маја 1912. Милан је у чину потпуковника био постављен за првог команданта аустроугарског ратног ваздухопловства. Брзо се обучио и за пилота, те 23. августа 1912. године добија пилотску диплому са редним бројем 69 (Diplom österreich. Aero Club). Прелетео планински масив Снежник, а априла 1913. без успутног слетања, прелеће растојање од Фишаменда (Fischamend) до Новог Сада (око 400 km), што се у то вријеме сматрало великим подухватом.

Милан Узелац пред војничким стројем.

У току љета 1912. Милан је организовао аеро-митинг у Бечком Новом Месту, којем је присуствовао и сам цар Франц Јозеф, који је био веома импресиониран оним што је видео тако да је ваздухопловство добило више новчаних средстава а сам Узелац је био одликован крстом за војне заслуге.
Током Првог свијетског рата Милан је успио да у Аустроугарској организује индустријску производњу авиона и мотора, ваздухопловни арсенал у Бечу и неколико пилотских и извиђачких школа. За вријеме његовог командовања аустроугарско ваздухопловство је нарасло у озбиљан и самосталан род војске. У мају месецу 1918. Узелац је унапређен у чин генерал-мајора и одликован бројним аустроугарским одликовањима.
Септембра 1918. Милан бива пензионисан усљед распада Аустроугарске монархије.
Посље Првог свјетског рата Милан се настанио у Петрињи, на сада територије Краљевине СХС. Августа 1920. године Милан је реактивиран у генералском чину и постављен за начелника новоформираног Одељења за ваздухопловство при Министарсту војске и морнарице. У надлежности овог одељења били су војно, поморско и цивилно ваздухопловство.

Потпуковник Узелац током летачке обуке
 у Бечком Новом Месту.

На новом послу је генерал Милан Узелац исказао све своје квалитете и енергију иницирао је и допринео доношењу бројних правила и прописа којима се унапредила организација и функционисање војног ваздухопловства. Формирао је две ваздухопловне каманде у Новом Саду и Мостару, ваздухопловни арсенал и Петроварадину, унапредио ваздухопловно школство формирајући извиђачку школу, ђачку чету и школу за авио-механичаре. Допринео је изради нове ваздухопловне доктрине и иницирао и подстакао развој домаће авио-индустрије. Пензионисан је августа месеца 1923. године али је и даље радио у корист југословенског ваздухопловства. Као сарадник и акционар фирме Икарус захваљујући својим добрим пословним везама набављао је ваздухопловни репрометеријал из Аустрије и дрвену грађу из Босне и у више наврата је био члан управног одбора Икаруса. Ова сарадња је трајала све до 1941. године када је прекинута Другим светским ратом.
Формирањем квинслишке творевине НДХ априла 1941. године, прихваћа понуду да помогне формирању и организовању ваздухопловства НДХ. Његов ангажман је трајао до 25. новембра 1941. године када је послан у пензију.Усташком режиму је било потребно да има једног угледног Србина са тако високим чином и то је коришћено у пропагандне сврхе.
Умро је 7.јануара 1954. у Загребу.

*

Угљеша Узелац (1938 - 1997).

Градоначелник Сарајева, амбасадор и предсједник Кошаркашке уније СФРЈ.

Угљеша је рођен у селу Ивањска крај Бања Луке 1938. године. Средњу школу је похађао у Сарајеву, гдје је и дипломирао на Економском факултету.
У младости је био кошаркашки члан К.К.Босна. Нешто касније је био и предсједник Скупштине Кошаркашког клуба ''Босна'' а такође и предсједник Кошаркашке уније СРФЈ.
Једно вријеме обнашао је функцију директора УПИ Банке. За градоначелника Сарајева је именован 1983. и остао на том положају до 1985. године.

Угљеша Узелац отвара Олимпијаду
у Сарајеву 1984. године.

Угљеша Узелац је био градоначелник Сарајева за вријеме одржавања 14. Зимских олимпијских игара 1984. године (јединих у Југославији) и један од најзаслужнијих људи због којих се овај велики догађај и десио у Сарајеву.
Преминуо је 6. септембра 1997. године у Љубљани као амбасадор Босне и Херцеговине у Словенији.

*

Душан (Николе) Узелац (1928 - ?).

Писац и књижевник.

Душан је рођен 23. фебруара 1928. године у Медку (Лика).
Основну школу завршио је у Медку. Гимназију у Новом Саду а Правни факултет у Београду. Као добровољац са 16 година спута у 35. личку ударну дивизију. Постао је резервни капетан и одликован је са два ратна и једним миродопским одликовањем. У дипломацији је радио 34 године и пензионисан је 31.12.1988. године у звању специјалног савјетника за међународно господарско право у Савезном Министарству за иноземне послове. Службовао је у Шведској, Аустрији, Швајцарској и Замбији, говори њемачки и енглески. Објавио је књиге:
Лика и Срби Медачке општине,
Срби Лике као добровољци у Првом свјетском рату,
Смиљан родно мјесто Николе Тесле,
Грмечке бијеле ноћи. 

                                                                                      *

Миливој Узелац (1897 - 1977).

Сликар и умјетник.

Рођен у Мостару 1897. године, родитељи су му из смиљанског краја у Лики. У Бања Луци похађа гимназију гдје почиње сликати а 1912. године са породицом се сели у Загреб, гдје повремено похађа академију под војством Томислава Крижмана и  Отона Ивековића.
Након избијања Првог свјетског рата бјежи од мобилизације у Праг, гдје ради са чешким сликаром Јаном Преислером. Тамо долази у дотицај са умјетношћу експресионизма у чијем стилу ће највише стварати. Завршетком рата, 1919. године враћа се у Загреб, гдје са осталим члановима дружине редовито излаже своја дјела на Прољетном салону. У том раздобљу настају његова најпознатија рекем-дијела. 1923. године се сели у Париз, гдје стјече висок углед. У Модерној галерији у Загребу 1971. је одржана његова прва ретроспективна изложба. Умро је 1977. године у Францујској.

*

Милан Узелац (1950).

Писац, есејиста и професор.

Рођен је 8. априла 1950. годин еу Вршцу, гдје је похађао основну школу и гимназију. Филозофију је дипломирао 1974. и магистрирао 1980. на Филозофском Универзитету у Београду, а докторирао 1985. на Филозофском факулету Свеучилишта у Загребу. 
У звање доцента изабран је 1986. на Академији уметности у Новом Саду. 
За ванредног професора Естетике изабран је 1990. на Филозофском факултету у Новом Саду, а за редовног професора филозофије за предмете Естетика и Онтологија изабран је 1995. н аистом факултету. У звању редовног професора филозофије предавао је Естетику, Естетику музике, и Историју филозофије на Академији уметности у Новом Саду (1996-2007). а на Филозофском факултету у Косовској Митровици (2007-2011) предавао је Филозофију средњег и новог века и Онтологију. Од фебруара 2011. ради у Вршцу на Високој школи за васпитаче гдје предаје главне правце савремене филозофије, Примењену логику и Филозофске основе савремених педагошких теорија. 

*

Слободан Узелац (1947).

Професор, доктор и политичар.

Рођен је у мјесту Какма у Далмацији 9.8.1947. 

Гимназију је завршио у Задру. У Загребу је прво дипломирао и магистрирао школску медицину на Медицинском факултету 1973. године. Докторирао је дефектолофијске знаности на Дефектолошком факултету у Београду 1981. Сљедеће године постаје доцент на Факултету за дефектологију у Загребу на којем је до тада био асистент. На Едукацијско-рехабилитацијском факултету у Загребу је 1987. године изабран за изванредног професора а 1999. године за редовитог професора.  Предавао је на Свеучилишту Penn State (САД). Аутор је педесетак знанствених и двадесетак стручних радова из области социјалнопедагошког рада са младима.

Водитељ је и сурадник на неколико знанствених и стручних пројеката везаних за деликвенцију и криминал дјеце и младих. Био је предсједник Српског демократског форума  и задњи секретар Градског комитета Савеза комуниста Хрватске у Загребу. Предсједник СКД ''Просвјета'' био је од 1996. до 2002. Члан је Привредников Патроната. У Министарству знаности, образовања и спорта Владе Републике Хрватске изабран је 2004. за државниг тајника. У другој Влади Иве Санадера изабран је 2008. године за потпресједника Владе и тако постао први Србин на тој функцији.

У Влади Јадранке Кососр био је потпредсједик Владе задужен за друштвене дјелатности и људска права. На парламентарним изборима 2011. био је носитељ листе СДСС-а у 9. изборној јединици. Након избора вратио се предавањима на Свеучилишту у Загребу на Едукацијско-рехабилитацијски факултет.

                                                                                 

*

Милан Узелац (1932 - 2005).

Политичар.

Рођен је 28. августа 1932. године у Бихаћу. Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву.
Био је предсједник Централног комитета Народног одбора Босне и Херцеговине од 1956. до 1963.
Републички секретар за образовање и културу БиХ од 1963. до 1967.
Предсјеник Републичке заједнице образовања БиХ и посланик Већа народа Савезне скупштине Југославије од 1969. године и остало.
Био је предсједник Председништва Централног комитета СК БиХ од јуна 1986. до маја 1988. године.
Умро је 6. јула 2005. године у Лондону.

*

Душан (Симе) Узелац (1934).

Генерал у ЈНА.

Рођен 15.9.1934. у Днопољу код Доњег Лапца. Био је генерал-пуковник 10. загребачког корпуса ЈНА, начелник штаба корпуса те замјеник комаданта и замјеник комаданта за позадину 12. моторизованог корпуса I. армије. Начелник штава Војне области до 8.5.1992. када му престала и активна војна служба у ЈНА.

*

Никола Узелац (1931-2011).

Генерал у ЈНА.

Рођен 19.10.1931. у Бргуду код Бенковца. Био је генерал-пуковник 5. бањалучког корпуса ЈНА, начелник управе оклопних јединица Главног штаба ЈНА, комадант 3. Војне области од 30.12.1991. комадант III. армије. Престанак активне службе у ЈНА од 20.5.1992. године. Посље наставља активну војну службу у Војсци Југославије (1992/1993.)